Članci

Kultura jede strategiju za doručak

Ili: zašto je put do etičnog poslovanja u Srbiji toliko dug?

Jedan skorašnji članak u časopisu The Economist počinje ovako: „Lako se zaboravlja da se čak i najtrivijalniji komercijalni poslovi oslanjaju na male gestove poverenja. Zakoni nas podstiču na pravilno ponašanje, ali države nemaju sredstava da nas primoraju da sve vreme budemo dobri. Društvo funkcioniše na poverenju. Samo naručivanje pice zahteva poverenje u to da će testo biti dobro, da picerija neće zloupotrebiti informacije s kreditne kartice mušterije i da dostavljač neće nestati s narudžbinom. Složenija partnerstva, kao što su ona koja omogućavaju dugoročan ekonomski razvoj, zahtevaju mnogo više nivoe poverenja.”

Poverenje nije lako kvantifikovati, ali ako uporedimo, recimo, broj policajaca u jednoj zemlji s njenim bogatstvom, naći ćemo jasnu korelaciju. Ljudi koji veruju jedni drugima se bogate, dok društva s niskim nivoom poverenja „traće silno vreme i novac da odbrane krhke zalihe bogatstva.

Police / GDPComparison of 38 European countries
(data source: Wikipedia)

BDP Srbije po glavi stanovnika je na 35. mestu među zemljama obuhvaćenim ovim istraživanjem. A poverenje? Kada ste poslednji put čuli da neko u Srbiji kaže: „Moji konkurenti imaju dobre veze, ali pošto ja nudim bolji proizvod za tu cenu, siguran sam da ću dobiti ugovor?”

Problem s poverenjem je to što se teško gradi. Poverenje manje zavisi od pravila i sistema jednog društva i od ljudi koji u njemu žive, a više od njegove organizacione kulture, bez obzira na to da li je ta organizacija preduzeće ili država. Kultura zavisi od zajedničkog iskustva i na njemu zasnovanih očekivanja ljudi o tome kako će se drugi ponašati. Da biste promenili kulturu, morate promeniti očekivanja.

Većina ljudi će se ponašati pošteno ako misle da će to činiti i drugi. Ali ako misle da se zakon neće primenjivati, prihvatiće kriminalno ponašanje bez primedbe, čak i ako su sami žrtve. I nikakav nadzor tu ne pomaže. Kada padnu u iskušenje da koriste koruptivne metode, reći će: „Ako to ne uradim ja, uradiće neko drugi.”

Možete obučiti ljude da se ponašaju ispravno, ali će ta obuka ostati teoretska ako oni od drugih očekuju neispravno ponašanje. Možete učiti decu da budu poštena, ali ako od roditelja čuju drugačiju priču, postaće cinična i odbaciće građansko vaspitanje kao pogrešno.

Da li se očekivanja mogu promeniti? Mogu, pod tri uslova.

Prvi uslov je potpuna posvećenost najvišeg rukovodstva. Ako je, na primer, izvršni direktor protiv, ili čak samo ima mlak stav prema promenama, do njih neće ni doći. Viši rukovodioci moraju biti viđeni kao predvodnici promene i moraju postupati uverljivo – percepcija je ključna.

Drugo, sprovođenje zakona mora biti prioritet, pri čemu se slučajevi zloupotrebe poverenja procesuiraju brzo, efikasno i javno. Medijski poznati prestupnici moraju biti prvi na meti kako bi se izbegao cinizam tipa: da li je ovo samo još jedan marketinški potez da se napravi žrtveni jarac od nekoga ko je samo sitna riba? Na meti treba da budu i javni i privatni sektor, jer i jedni i drugi ulivaju javni novac u privatne džepove. Ako se cilja samo na jedan sektor, to će izgledati nepošteno i neće promeniti stavove ljudi.

carreerTreće, kampanje osvešćivanja javnosti moraju zaokupiti maštu ljudi i dati im nadu. Moraju se dugo održavati i ponavljati. Ovakve kampanje dokazano imaju efekta: malo ljudi u Zapadnoj Evropi se žali zbog zabrane pušenja na javnim mestima, iako su u svim zemljama govorili da „to ovde nikada neće uspeti.

NALED-ova video-serija „Pitaj kada” pokazala je da se može ovladati umetnošću oblikovanja javne svesti onda kada je vlada spremna za promenu. Slična kampanja mogla bi da stimuliše napore u borbi protiv korupcije i da podstakne etičko ponašanje u poslovanju. Kao organizacija koja okuplja privatni, javni i civilni sektor, NALED je u jedinstvenom položaju da gradi poverenje kroz debatu i promociju.

Ovo je moguće samo ako su ispunjena prva dva uslova. Kada su oni ispunjeni, do promene može doći. Kada smo svesni da se cela istorijska javna/privatna poslovna kultura mora promeniti pre nego što pojede strategiju. Za to su potrebni posvećenost i istrajnost nova istorija se mora izgraditi. Uz prave uslove, možda će za dvadeset godina naša deca hteti da se vrate u naprednu Srbiju. Vi ste deo ove kulture šta vi očekujete? Hoće li?